Ako smo pali, padu smo bili skloni...

Ljubav između dvoje ljudi čije se aure harmonično stapaju, proizvodi vibracije o kojima pjesnici pišu i koje mogu ispoljiti nevjerovatnu magičnost.


Ponekad se dogadja da u trenutku kad se muškarac i žena sretnu, oboje instinktivno prepoznaju svoje drugo ja i to u očima onog drugog. Oči se ne zovu bez razloga ogledalo duše. Ovakvih dvoje ljudi u trenutku osjete nepobitnu činjenicu da su već bili, jesu, i da će uvjek biti jedno;čak i onda kada je moguće da se vjekovima opiru svojoj sudbini i pokušavaju da izbjegnu jedno drugo.

Ponekad bez ijedne izgovorene riječi, oni znaju da samo jedno kroz drugo mogu stići do jednistva i da samo ako su zajedno mogu biti kompletni u svakom pogledu.
Muškarac i žena, koji su pripadajuće duše, gotovo da ne moraju da izgovaraju riječi Volim te...nijedan čovjek ne može pokidati veze između njih dvoje, čak ni oni sami. Sila koja je njih dvoje tako kreirala, svemoćna je i neuništiva. Veza između njih dvoje može oslabiti, njihovo konačno ujedinjenje se može odložiti,ali se ne mogu razdvojiti.Ona je utkana u točak vremena, diktirana slobodnom voljom Viših Andjela.
Sigurno da je više od slučajnosti da se Pripadajuće Duše,širom vascijelog zemaljskog šara,nađu u istom trenutku na istom mjestu.Određene duhovne energije jesu tu da brinu oko njihovih susreta, sa istom sigurnošću sa kojom se brinu za migracije ptica i padove kometa i te energije jesu vođene istim Univerzalnim Zakonom, zakonom Karme.
Sudbinske veze ne mogu biti razdvojene čak ni kroz iskustvo smrti, izuzev kroz kratke periode zemaljskog Vremena u sadašnjem životu.Za vrijeme ovakvih perioda razdvojenosti, bez obzira na dužinu njihovog trajanja, obje osobe se osjećaju veoma usamljene, prazne i nekompletne. Pa ipak,i pored tih povremenih »praznih hodova« njihovog zajedništva, i tada postoji konstantna pulsirajuća veza među njima, bez obzira da li su međusobno udaljeni hiljadama milja.
Ovakva »čuda«se mogu objasniti zakonima metafizike. Meta je rijec grčkog porijekla i znači iznad. Ajnštajn je to znao.
Ljubav je mnogo više od običnih osjećanja, ljubav je pozitivan elektroimpuls.
Čak i onda kad se otkrije Pripadajuća Duša, veoma često se pojavljuju komplikacije u vidu testiranja,koje izazivaju dugotrajni bol. Samo onda kad se kontinuirano upraznjavaju tolerancija i praštanje, bol se može izbjeći. Uzvraćanje na bol, bolom, može samo da izazove još više obostranog bola, kroz karmičke uzročno-posledične efekte.
Pjesnik Emet Fox:«Ne postoji razdaljina koju ljubav ne može premostiti,ne postoji bolest,koju snažno projektovana ljubav ne može izliječiti, ljubav može izvojevati sve pobjede. Ona je koncentrisana kinetička energija, najjača sila u Prirodi. I samo kad biste mogli održati ljubav cijelog života, ne bi bilo sna koji ne biste mogli pretvoriti u stvarnost.

Linda Gudmen

Danas je Savindan, praznik u spomen na velikog srpskog prosvetitelja i zaštitnika školstva Svetog Savu, oca srpske državotvornosti, prvog srpskog arhiepiskopa, utemeljivača srpske diplomatije, književnosti, zakonodavstva, zdravstva. Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve delove srpstva. Himna Svetom Savi prvi put je izvedena 1839. u Segedinu, a za školsku slavu u kneževini Srbiji Savindan je proglašen u januaru 1840. Najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, rođen kao Rastko Nemanjić, kao mladić je 1192. otišao u Svetu Goru i zamonašio se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon, a posle očeve smrti 1200, vodio je državnu politiku s bratom, kraljem Stefanom Prvovenčanim. U Nikeji je 1219. od romejskog (vizantijskog) cara Teodora I Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla I Haritopula izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju, za čije je sedište odredio manastir Žiču. Srpske zemlje podelio je na deset episkopija. U Raškoj je bilo osam episkopija - Žiča, Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno i Prizren, jedna u Zeti (na Miholjskoj Prevlaci u Bokokotorskom zalivu) i jedna u Zahumlju (Ston na Pelješcu). Arhiepiskopija i posebno najzapadnije episkopije na Prevlaci i u Stonu bile su glavna brana agresivnom papstvu koje se učvrstilo na Balkanskom poluostrvu posle Četvrtog krstaškog rata od 1202. do 1204. S putovanja po Bliskom istoku doneo je velike svetinje - delove Časnog krsta, deo Hristovog trnovog venca, igumansko žezlo koje mu je proročanstvom ostavio Sveti Sava Osvećeni iz Palestine, ikonu Bogorodice Trojeručice, nošenu u bojevima ispred vojske do propasti srpske srednjovekovne države. Veoma obrazovan, napisao je manastirske tipike (monaški ustavi) - Karejski, Hilandarski i Studenički. Kapitalni značaj imao je njegov prevod s grčkog "Šeste novele" svetog cara Justinijana Velikog - koju je očistio od kasnijih nepravoslavnih dodataka - osnovni pravoslavni politički i državno-pravni dokument u kojem je objašnjena ideja simfonije (saglasje) crkve i države. "Šesta novela" (Zakonopravilo ili Krmčija, od reči krma - upravljanje) sa srpskog je prevedena na jezike ostalih pravoslavnih naroda. Simbol simfonije je dvoglavi orao i prvi srpski dvoglavi orao predstavljao je Svetog Savu i njegovog brata svetog kralja Stefana Prvovenčanog (sveti Simon). U pravoslavnoj crkvi Svetog Savu nazivaju i Ravnoapostolni (ravan apostolima) i Mirotvorac, jer je 1208. u manastiru Studenica nad mrtvim očevim telom koje je preneo sa Svete Gore izmirio braću Vukana i Stefana i tako zaustavio građanski rat koji je pod pritiskom rimokatoličke crkve započeo Vukan, a diplomatskim misijama unosio je mir i među balkanske narode. Njegov kult je veoma snažan kod svih pravoslavnih naroda Balkana i u Rusiji. U delu "Život Gospodina Nemanje" (Sveti Simeon) opisao je očev život. Zajedno s njim, u junu 1198. od romejskog cara Aleksija III Anđela izdejstvovao je hrisovulju na osnovu koje je podigao manastir Hilandar, učinivši ga centrom srpskog crkvenog i književnog života

Zitija svetaca za 20./7. januar, godine 2001.

 SV. JOVAN KRSTITELJ

 Zbog toga sto je Jovanova glavna uloga u zivotu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je jos i dogadjaj sa rukom Pretecinom. Jevandjelist Luka pozeleo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posecen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku, koja se u Antiohiji cuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. Sv. Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najvise svecara ima ovoga dana, 7. jan. Medju licnostima jevandjelskim, koje okruzavaju Spasitelja, licnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po nacinu svoga dolaska u svet tako i po nacinu zivota u svetu, i po ulozi krstavanja ljudi za pokajanje i krstenja Mesije, i tako najzad po svome tragicnom izlasku iz ovog zivota. On je bio takve moralne cistote, da se vaistinu pre mogao nazvati angelom, kako ga sv. Pismo i naziva, nego li smrtnim covekom. Od svih ostalih proroka sv. Jovan se razlikuje narocito time sto je on imao tu srecu da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku sv. Jovana prica se, da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala rasirena a ponekad zgrcena. U prvom slucaju oznacavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.

BOŽIĆNA ZDRAVICA!

 

Najsvecaniji od predbožicnih praznika je Badnji dan (6. januar) kojim zapocinje božicno slavlje. Po tumacenju crkve, dan uoci Božica zove se Badnji dan, a noc koja sledi Badnje vece, zato što se tog dana i te veceri bdi - ne spava, u ocekivanju najsvecaljnijeg i najradosnijeg momenta u istoriji ljudskog roda - rodenja Isusa Hrista.
Drevni je seoski obicaj da se u cik zore pucnjem iz puške ili prangije objavi polazak u šumu po badnjak. Cim svane, u kucama se ložila vatra, pekla pecenica i badnjacka pogaca, pripremale se božicne dakonije. Badnjak, najvažniji ritualni element u obicajima za Božic kod pravoslavnih Srba je mlado hrastovo ili cerovo drvo koje se na badnje vece zajedno sa slamom i drenovim grancicama unosi u kucu.
(U gradu je badnje drvo zamenjeno hrastovim grancicama koje se uvezane sa malo slame i napupelom drenovom grancicom prodaju na pijacama.)

U gradu

U gradu rukovet badnjackih grancica do veceri se drži u predsoblju stana, takode prislonjen uz istocni zid.
U našim krajevima je obicaj da se pred crkvom zapali vatra i da se na nju položi veliki badnjak koji je namenjen crkvi i mestu. Svi ostali badnjaci, koje domacini donose sa sobom, posle osvecenja pred crkvom odnose se kucama.

U selima, na Badnji dan ujutro, otac i sin odlaze u obližnju šumu ili zabran i iseku drvo za badnjak. Bira se hrast ili cer, koji na granama ima lišca. Onaj ko sece badnjak sekirom, prethodno se prekrsti i izgovori molitvu "Bože i Badnjace sveti", zatim navuce rukavice i u tri zamaha, u ime Svete trojice presece granu tako da padne na istocnu stranu odakle Gospod dolazi. Iver koja ispadne uzme takode sa sobom. Badnjak se unosi u dvorište i naslanja na istocni zid kuce do veceri kada ce biti unet

U pravoslavnim porodicama se s nestrpljenjem ceka Badnje vece (6. januara), a kad zade sunce, prilikom unošenja badnjaka u kucu, domacin pozdravlja sve ukucane sa: "Dobro vece i srecno vam Badnje vece"! Domacica posipa badnjak i badnjacara žitom da bi ukucanima iduca godina bila srecna i bericetna.
Domacin zatim, polaže badnjak na vatru ili ognjište. Kad pregori, jedan kraj se nosi oko torova i štala, a drugi se ostavlja za položajnika ili radovana. Ukoliko ima male dece u kuci, majka unosi sa njima slamu i posipa je po svim sobama. Majka imitira kvocku, a deca pilice, što simboliše zbližavanje ljudi u jednu hrišcansku zajednicu, kao što kvocka okuplja svoje pilice i greje ih materinskom ljubavlju.

Spomen na boga Badnju

Po narodnom verovanju, kod starih, mnogobožackih Srba u prethrišcanskom periodu, postojao je neki bog Badnja, ciji je kip bio izdeljan od drveta. Primivši hrišcanstvo, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru. Pošto im je on bio vrlo drag, taj obicaj u spomen na boga Badnju, ponavljaju na svako Badnje vece, a badnjak na jednom kraju, u nekim našim predelima, namažu medom da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.

Potom domacin blagosilja kucu orasima bacajuci ih po jedan u svaki ugao sobe. Cetiri ugla kuce simbolišu cetiri strane sveta, što znaci da se Badnji dan slavi svuda i da Bog gospodari celim svetom. Po slami, zatim, prospe novcice, bombone, suve šljive i smokve, a deca ih pijucuci sakupljaju. Pre unošenja badnjaka, iz sobe se iznesu stolice i na prostrtoj slami se postavlja trpeza zvana "sofra".
Na sofru se prvo stavlja vino, so i badnjacka pogaca umešena bez kvasca. Od obavezne tri vrste jela, na tako postavljenoj sofri, ima: ribe pržene na ulju, meda i pasulja ¨ obicno "prebranac" ili "meljanac"). U situ, pored žita, kojim je sacekala badnjacara i badnjak, domacica servira i razno voce: jabuke, orahe, kruške, suve šljive, smokve, badem, lešnik, suvo grožde. Pred tako pripremljenom badnjackom vecerom domacin se prekrsti, zapali svecu, okadi trpezu i svu celjad, pa otpeva: "Roždestvo tvoje Hriste Bože Spase naš" i ocita "Ocenaš". Onda razlomi pogacu i svu celjad ponudi vecerom u kojoj se uz cašu vina dižu zdravice.
Na Badnje vece u kucu se unosi i pecenica sa ražnjem, naslanja na istocni zid sobe i sutradan, na Božic se servira na svecanoj trpezi.
Nakon badnjacke vecere spava se na slami ili pripremljenoj slamarici gde za to ima mogucnosti, a iza ponoci, na Božic, jedni u crkvu na jutrenje (obicno domacin i najstariji sin), drugi u svitanje za vodu na izvor, bunar, cesmu ili kladenac (obicno cerke-vodonoše), treci u štalu kod stoke (mladi sinovi), a domacica mesi cesnicu i pripravlja božicni rucak. U seoskim kucama slama na podu stoji sva tri dana praznika, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjacki buket hrastovih ili cerovih grancica. Slama se nikako, po završetku praznika ne sme spaliti, jer se veruje da to donosi nesrecu.
Postoji i verovanje da ne valja na Badnje vece zaspati dok badnjak ne pregori, jer ce ukucani umirati iznenada i bez reda.
Narodna meteorologija kaže: "Ako na Badnji dan bude oblacno - bice rodna godina. Ako se na badnjaku nakupi dosta pepela, zima ce biti jaka sa puno snega. Ukoliko varnice iz badnjaka iskacu same, bez džaranja po vatri, bice dosta meda".

 KAP VESELJA

Necu dar,necu nakit
nemoj hteti, sjajnim zlatom,
pustim novcem
da me kupis
Samo kap veselja trazim
samo malo,malo smeha
vedri osmeh oka tvog
Ovu noc,ako zelis,tebi dajem
ja ti nudim pesmu,igru,price,snove,a za sve
samo kap veselja trazim,
samo malo,malo smeha
ako hoces,nadji radost
mene podari sa njom...
Necu laz,necu vecnost
nemoj hteti laznom nadom da me kupis,
sjajnim zlatom
Samo kap veselja trazim...
mesec sija,
nadji radost,
mene podari sa njom...

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro

dodajem pesmicu, koja se nakada vrtela .....NON STOP

U Škripcu - Nove godine

Imaces ih mnogo
celo jedno leto
ljubices ih mnogo
cuvaj svoje telo

U ponoc bicu tu
i ljubicu te tad
u ponoc pozeli
tvoj deda mraz sam ja

Nove godine
zato dolaze
nove godine
u pravi cas za nas

Imaces is mnogo
igraces se njima
ljubices ih mnogo
ne daj se bas svima