Ako smo pali, padu smo bili skloni...

SLOVO O LJUBAVI...

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugo lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
ZAUVEK SE PAMTE ONI
S KOJIMA SE GRLILI NISMO,
ČIJE SU NAM USNE OSTALE NEPOZNATE,
KOJIMA SMO SAMO S PROLEĆA,
U SNU, <br>
PISALI PISMO.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu%

Hocu da znam kuda vodi ovaj put
Mene i zivot moj

Ciji je pocetak, ciji je kraj
Koji to covek vecnu tajnu zna?

Tamo gde je srce, tamo sija sunce
Tamo gde je strah, tamo zivi mrak

Marijo, majko bozija
Da li vidis sta rade sa tvojom decom

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj
Isti, poseban, slobodan, biti samo svoj

Hocu da znam kuda vodi ovaj put
Mene i zivot moj

Ciji je pocetak, ciji je kraj
Koji to covek vecnu tajnu zna?

Tamo gde je srce, tamo sija sunce
Tamo gde je strah, tamo zivi mrak

Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj
Isti, poseban, slobodan, biti samo svoj !

Branko Miljković, srpski pesnik
(1934-1961)

AKO

Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo tekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
iako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.
Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj!

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež

Arsen Dedić - Moderato Cantabile

Rijeka donosi jesen
dugo umire grad
i u nama toliko ljeta
mi smo siročad svijeta

Reci dali ćeš noćas
moći ostavit sve
svoju kuću
navike ljude
i poći a neznati gdje

Neka svi mržnjom isprate nas
ali draga život čeka
sad je čas
čitav svijet
biće tvoj novi dom
neka kažu avantura je to

Nikad žaliti nećeš
svoje stvari ime i grad
i u hladnoj sobi hotela
bićes slobodna sad

Neka svi mržnjom isprate nas
ali draga život čeka
sad je čas
čitav svijet
biće tvoj novi dom
neka kažu avantura je to

Duga očajna kiša
magla zastire grad
nekim putem
tijesno kroz jesen
nas će odvesti vlak

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

Gospode, čas je. Leto beše dugo.
Spusti sjene na sunčane ure
a vetre pusti da poljima jure.

Zapovedi svežinu zadnjem voću;
podaj mu jos dva južnija dana,
neka ispod ploda savine se grana,
a vinu zapovedi poslednju slatkoću.

Ko sad nema kuće, taj je više
sagraditi neće. Ko je sada sam,
ostaće sam, da sluša romon kiše
bdije, čita, duga pisma piše i luta alejama
gde dah jesenjeg vetra suho li
R. M. Rilkeše.

PRIJATELJSTVO

...Vaš je prijatelj zadovoljenje vaših potreba.
On je vaše polje koje zasijavate s ljubavlju, a žanjete sa zahvalnošću.

On je vaša trpeza i vaše ognjište.
Jer dolazite k njemu gladni, i ištete od njega spokoja.

Kad vaš prijatelj iznosi svoje mišljenje, ne bojite se reći "ne", niti se suzdržavate od "da".

I kad on ćuti, vaše srce ne prestaje osluškivati njegovo srce;

Jer, bez reči, u prijateljstvu, sve se misli, sve čežnje, sva iščekivanja rađaju i dele s radošću koja se ne izvikuje.

Kad se opraštate s prijateljem, ne žalostite se;
Jer, što najviše volite u njemu, može biti jasnije kad je odsutan, kao što je planina planinaru jasnija iz doline.

I neka u prijateljstvu ne bude druge svrhe osim produbljivanja duha.

Jer, ljubav koja ne traži ništa drugo do objašnjavanja vlastite tajne nije ljubav nego bačena mreža: hvata samo što je beskorisno.

I neka vaše najbolje bude za prijatelja.
I ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu.

Jer, šta vam je prijatelj ako ga tražite da s vama ubija vreme?

Potražite ga uvek da oživite vreme.
Jer, njegovo je da vam ispuni potrebu, a ne prazninu;

I neka u slatkoći prijateljstva bude smeha, i deobe radosti.

Jer, u svežini sitnica srce nalazi svoje jutro i okrepljuje se

 (Dalje)

Sada,kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i bljestavost sveta,ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti...
zboravimo,ne radi nas,ne radi zaborava,zaboravimo da smo
se voleli,da smo se svadjalii da smo bili krivi..
pozurimo,s danima i danima sto ce doci
mozda cemo se naci jedanput na malom vrhu zivota i nizrecene tajne
hteti jedno drugom da kazemo,al`proci cemo jedno kraj drugog kao
stranci jedan skrenuti pogled bi ce sve sto cemo jedno drugom moci dati...
zaboravicu oci i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno
podsecaju...ne boj se,jednom ces se zaljubiti al`ljubices zato sto ce te
nesto na toj zeni podsecati na mene..bio si moje veliko prolece
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti koje cu se secati...
oseticu tugu jer sam tebe volela bi ce to ironija tuge...
nestace sjaj u travi,nestace velicanstvenost sveta...
ostace bleda slika onog sto je proslo...

William Wordsworth (l770-1850)

Ne zanima me čime se baviš u životu!
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu s onim za čime tvoje srce žudi?
Ne zanima me koliko ti je godina!
Želim znati jesi li voljan riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog pustolovine koja se zove život?
Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s mjesecom!
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge, jesu li te izdaje u životu otvorile ili si se skrutio i zatvorio iz straha od dodatne boli? Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom, a da se ne pomakneš kako bi je skrio ili umanjio ili sredio? Želim znati možeš li biti s radosti, mojom ili svojom, možeš li plesati s divljinom i dopustiti da te zanos ispuni do vrhova prstiju, a da nas ne upozoravaš da pazimo, da budemo realni, da ne zaboravljamo svoja ograničenja kao ljudska bića?
Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita!
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi sebi ostao vjeran, možeš li podnijeti da te drugi optužuju za izdaju, a da pri tom ne izdaš svoju dušu, možeš li biti nevjeran i dakle pouzdan? Želim znati možeš li vidjeti ljepotu čak kada nije lijepa, svaki dan, i možeš li iz nje crpsti svoj život? Želim znati možeš li živjeti s neuspjehom, svojim ili mojim, i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog mjeseca viknuti: DA?
Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš!
Želim znati možeš li ustati poslije noći duboke žalosti i očaja, izmučen i uništen do srži, i učiniti što se mora kako bi nahranio djecu?
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio dovde!
Želim znati hoćeš li sa mnom stati u središte vatre, a da pri tom ne ustukneš?
Ne zanima me ni gdje si, ni što, ni s kim si učio!
Želim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane? Želim znati možeš li biti sam sa sobom sviđa li ti se vlastito društvo u trenucima praznine?

(Oriah, planinska sanjarka, indijanska starješica )